Dobar ton
Gotovo svakodnevno nailazim na nepristojnost, toliko da me pristojnost fino iznenadi. na ulici pljuju, u restoranima psuju, a u autobusima zure kroz prozor i zvižde kad udje trudnica ili postariji gospodin sa štapom. lani mi se desilo da je vozač autobusa odbio da sačeka jednu ženicu sa dvoje sitne dece na stanici (!), a zatim je, premda je to nedozvoljeno, zaustavio autobus izmedju dva stajališta da bi ušla (pogadjate) plava gospodjica snažnog poprsja i sa mnogo šminke.
gundjam u sebi pitajući se da li poštovani ima ženu i decu, ali onda se udubim nazad u svoju knjigu da zaboravim na neprijatnost. Čitam držeći se jednom rukom za labavu šipku dok se drugom držim za staklo vozačeve kabine, prignječena punijom gospodjom sa cegerima s ledja. Isprva mi je samo muka, a budući da nisam doručkovala, verujem da je to običan pad šećera. ubrzo gubim osećaj pod nogama, smrkne mi se pred očima, izgubim sluh i osećam samo tudje ruke kako me pridržavaju i nekoga ko mi hladi čelo vodom. već su me postavili na jedno oslobodjeno mesto, jedna gospodjica mi je dala svoju flašu vode, a gospodja koja je sedela kraj mene me je hladila svojom lepezom. izlazila sam već na sledećoj stanici, ali bila sam neizmerno zahvalno i čak, pomalo ponosna na činjenicu da sam čovek kao i oni. ako svi olakšamo jedni drugima život tako malom pažnjom, gde bi nam kraj bio?
šopenhauer je jednom prikladnom metaforom opisao bonton. bodljikavi prasići nauče da budu dovoljno blizu jedni drugima da bi delili telesnu toplotu, a dovoljno daleko da se ne bi ubadali svojim bodljama. lepo, zar ne?