zašto blogovati?

 Znam nekoliko lepih i pomalo poučnih priča koje nemam kome da ispričam. Imam kome da kažem, ali nemam kome da ih pričam. No, ne žalim se i nemam prava da se žalim budući da sam i sama bila od tih kojima je svaka priča bila preduga, a svaki kraj izvestan. Bila sam mlada, opijena sobom i uljuljkana u slatku zabludu da znam koliko treba da znam i da sam svaku priču već čula, pročitala ili doživela. Slušala sam ono što sam htela da čujem umesto onoga što su mi govorili, i tako mi je život neprimetno prolazio u iščekivanju jače draži i novog zadovoljstva. Tragala sam za pompeznijim naslovom, uzbudljivijim zapletom i potresnijim prizorom ne videći da se ono što sam zvala životom polako pretvaralo u proživljavanje, skup površnih emocija i jeftinih, čulnih doživljaja.

 Umeće slušanja je možda i važnije od umeća pripovedanja jer, izmedju ostalog, naučimo da govorimo tek kad naučimo da slušamo. Svako želi da se njegov glas čuje i svako ima svoju priču kojom će od vas napraviti najpažljivijeg slušaoca, samo je potrebno osvrnuti se oko sebe na trenutak da bismo našli tu osobu koja je spremna da svoju priču podeli upravo sa vama. Budite otvoreni i prijemčivi i u blizini stranaca. Odvažite se da započnete razgovor sa saputnikom u medjugradskom autobusu ili vozu. Pitajte svoju baku o danima njenog detinjstva, oca o njegovim ljubavima iz mladosti i majku o tome kako vas je zamišljala noseći vas u stomaku. Bićete zapanjeni, ne samo time koliko su ljudi spremni da vam kažu, već i time šta su vam rekli, a što nikad ne biste imali (a možda nikad više ni nećete imati) prilike da saznate. Iskreno sam žalila kad je moj pradeda umro, znajući da nikad neću od njega saznati kako je dobio onaj metak u nozi i zašto je zavoleo moju prababu.

 Elem, kako mastilo ne rdja vremenom, tako ni tastatura ne tupi. Pričajte, pripovedajte i raspredajte naširoko kad god možete. Istovremeno, trudite se da načuljite uši za svakog ko je spreman na isto jer nekad morate i slušati da bi vas čuli.